Пијаца се најбоље разуме пре девет ујутру. Тада се још чује метални звук отварања тезги, продавци влажним крпама бришу даске, а из гајби се полако појављују млади лук, паприке, спанаћ и прве јабуке које миришу на двориште.

Купци пролазе споро, као да читају новине од тезге до тезге. Питају одакле је роба, колико може да стоји, да ли је боље узети килограм или пола. Разговор се ретко заврши само на цени, јер пијаца има свој начин да од обичне куповине направи сусрет.

Једна продавачица из околине Смедерева каже да људи најбоље препознају оно што је убрано претходног дана. Не мора све да буде савршеног облика, каже она, али мора да има укус. Купац се враћа тамо где му је једном добро скувана чорба.

На другој страни, млади пар бира парадајз и расправља да ли је рано за зимницу. Продавац се смеје и каже да је за зимницу увек или прерано или прекасно, никад баш право време. Та реченица пролази кроз ред као мала шала коју сви разумеју.

Пијаца је и место где се вести размењују пре него што стигну на телефоне. Неко помиње кишу, неко цене горива, неко унуку која је положила испит. У том жамору град делује мање ужурбано и много стварније.

Има и оних који дођу само по једну везу першуна, али остану дуже него што су планирали. Попију кафу из оближњег киоска, питају за здравље продавца којег знају годинама и наставе даље са осећајем да су негде припадали бар десет минута.

Када сунце подигне температуру, ритам се мења. Продавци склањају осетљиву робу у хлад, купци убрзавају корак, а пијаца полако прелази из јутарње приче у дневни посао. Али најбољи део већ се догодио, тихо и без најаве.